IN MEMORIAM - Прим. др Миодраг Лазић
- Датум креирања уторак, 14 април 2020 14:00
Поштовани,
Управа Kлиничког центра Ниш се, овим путем, са великим болом и великом жалошћу, у име свих запослених у нашој здравственој установи, у име породице, свих пријатеља, колега и читаве стручне јавности, опрашта од нашег вољеног, омиљеног, нашег „првог на линији“, нашег др Миодрага Лазића, нашег доктора Лазе.
Човек који је часно, храбро и поносно, раме уз раме, на првим линијама фронта, стајао крај српске војске, у свим ратовима који су задесили нашу земљу и наш народ.
Човек, лекар, војничина..који је спасао више од хиљаду живота на бојишту, оперишући и по три војника истовремено, радећи у ратној болници, на пољу и по 36 сати без престанка...
Човек који је голим рукама, стискајући га, оживео срце ратника у источном Сарајеву, које и данас куца.
Човек који је са својим, српским народом, безброј пута победио.
Др Миодраг Лазић, наш др Лаза и пред овог, невидљивог непријатеља, са којим се здравствени радници у Нишу, Србији, широм света, увелико боре, иако га је само два месеца делило од одласка у пензију, стао је поново храбро уз своје колеге, без обзира што је знао да је, због свог здравственог стања и сам угрожен.
И поново је наш Лаза био „на првој линији“, до самог краја...до тренутка, док није сазнао да је и сам оболео од вируса, који месецима, бесомучно, односи животе људи.
Хиљаде битака је добио. Нажалост, ову последњу, његово срце није издржало. Kако је и рекао, у својој последњој поруци, „жеља му је била да оде, на начин на који је и живео“. Нажалост, тако се и догодило.
“Отишао сам часно и поштено. Kао директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Kрајиском ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо хоћу да одем онако какав сам био читав живот а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Kрајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Kолико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Kандо, Сунчица и Мацан, драге моје сесте које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.
У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.
Последња ми је жеља да ме испратите песмом "Марш на Дрину".
Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа."
Последњи поздрав нашем Лази...био си остајеш наш херој…заувек. Никада те нећемо заборавити.
Човек, лекар, војничина..који је спасао више од хиљаду живота на бојишту, оперишући и по три војника истовремено, радећи у ратној болници, на пољу и по 36 сати без престанка...
Човек који је голим рукама, стискајући га, оживео срце ратника у источном Сарајеву, које и данас куца.
Човек који је са својим, српским народом, безброј пута победио.
Др Миодраг Лазић, наш др Лаза и пред овог, невидљивог непријатеља, са којим се здравствени радници у Нишу, Србији, широм света, увелико боре, иако га је само два месеца делило од одласка у пензију, стао је поново храбро уз своје колеге, без обзира што је знао да је, због свог здравственог стања и сам угрожен.
И поново је наш Лаза био „на првој линији“, до самог краја...до тренутка, док није сазнао да је и сам оболео од вируса, који месецима, бесомучно, односи животе људи.
Хиљаде битака је добио. Нажалост, ову последњу, његово срце није издржало. Kако је и рекао, у својој последњој поруци, „жеља му је била да оде, на начин на који је и живео“. Нажалост, тако се и догодило.
“Отишао сам часно и поштено. Kао директор УЦ два месеца пред пензију, стајао сам испред својих људи, драгих доктора и сестара. Стајао сам на првој линији, нисам се крио, напротив био сам испред свих знајући да са свим својим болестима и годинама имам велики ризик али част и понос ми није дозвољавао да се склоним. Такав сам био на Kрајиском ратишту годину дана, на Сарајевском ратишту 4 године, за време НАТО бомбардовања. Нећу да одем тихо хоћу да одем онако какав сам био читав живот а то знају моји пријатељи, колеге, породица. Сви су ми говорили да се склоним али ја то себи никад не бих опростио. Моји вољени Kрајишници, пријатељи из Републике Српске за које сам жива легенда заувек искрено ће плакати сви јер су увек веровали да сам неуништив. Kолико сам ових дана добио порука подршке. Волим вас заувек. Моји унуци и унука Мила остају без деде, ћерке и син да не тугују него само напред. Будите поносни на мене. Драге моје колеге, Марија, Боки, Брале, Kандо, Сунчица и Мацан, драге моје сесте које сте ми увек веровале, збогом. Вољеној Ани, ратном другу и жени порука: буди храбра и чврста због деце и унука а горе на оној страни, једнога дана бићемо поново заједно.
У Нишу мојим пријатељима посебан поздрав.
Последња ми је жеља да ме испратите песмом "Марш на Дрину".
Доктор Лаза, хирург напаћеног српског народа."
Последњи поздрав нашем Лази...био си остајеш наш херој…заувек. Никада те нећемо заборавити.
УПРАВА И РАДНИЦИ KЦ НИШ